Postupak legalizacije, problem ozakonjenja objekata jeste problem s kojim se Republika Srbija suočava poslednjih nekoliko decenija, naročito devedesetih godina prošlog veka. Od donošenja prvog zakona, 1997. godine pa do donošenja Zakona o Izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju, iz 2018. godine, ovaj problem ne samo da nije rešen nego je broj nelegalno izgrađenih objekata bio sve veći. To je dovelo do toga da država Srbija nije imala podatke o kolikom broju takvih objekata se radi, niti je mogla da sprovodi planiranje prostora, niti da racionalno koristi svoje resurse. Sa druge strane, složenost birokratije, česta promena zakonskih akata, neusklađenost akata sa stvarnim stanjem na terenu, obimna tehnička dokumentacija koja je bila propisana tako da većina savesnih građana nije mogla ispuniti tu obavezu, kao i sami postupci pred nadležnim organima koji su bili komplikovani i trajali dugo, su doveli do toga da građani jednostavno odustanu od ozakonjenja svojih objekata.
Postupak legalizacije iziskuje trud
Pored ovih navedenih problema postoji i ljudski faktor. Izgradnja nelegalnih objekata je pospešivana i bahatim ponašanjem imućnih pojedinaca naročito onih koji su u miljeu državnih funkcionera. Manipulacija propisa kao i korupcija je dovela do toga da se više isplati gradnja objekata bez građevinske dozvole pa da se naknadno dobije Rešenje o ozakonjenju. Poseban problem za pozitivno rešavanje postupka ozakonjenja jesu neuređeni svojinski odnosi. Šta to znači? To znači da se susrećemo sa novim kontigentom nerešivih problema Zakonom o ozakonjenju objekata propisan je čitav niz dokaza o načinu rešavanja imovinskopravnih odnosa, koji su propisani članom 10 Zakona Dakle, potreban je dokaz o pravu svojine na objektu ili zemljištu. I to nije problem. Problem je pribavljanje tih dokaza. To iziskuje novac. Zakodnodavac je u prošlosti pokušao da reši problem bespravne gradnje donošenjem nekoliko zakona koji regulišu ovu materiju, ali nijedan nije imao velikog uspeha. Uzrok tome leži u nepostojanju zainteresovanosti kod građana, koji nisu imali realan interes da pokreću Postupak legalizacije. Pravosnažne sudske presude kojom je utvrđeno pravo svojine na zemljištu – košta. Otkup ili zakup zemljišta u javnoj svojini – košta. Pokretanje ostavinske rasprave – košta. Nedostatak novca odvraća građane od regulisanja ovakvih pravnih situacija što nas dalje upućuje na pomenutu problematiku ozakonjenja objekata, koji košta sam po sebi. Svako subvencionisanje od strane države za konkretne situacije dovelo bi određene građane u povoljniji položaj u odnosu na one savesne. Iako je u pitanju javni interes, ovakvim uplitanjem država bi se ponela diskriminatorski. Čak i da se to desi, postoji situacija koju je nemoguće rešiti. Naime, kada se objekat nalazi na zemljištu u suvlasništvu više lica, potrebna je pisana saglasnost svih suvlasnika. Kako u realnosti postoje situacije da su ti suvlasnici u inostranstvu, i nemoguće je stupiti u kontakt sa njima, ili jednostavno neće da daju saglasnost za ozakonjenje iz nekih svojih ubeđenja, Zakon o ozakonjenju objekata iz 2015. godine članom 10 je predviđao mogućnost da ako je suvlasnik znao ili morao znati za izgradnju objekta, odnosno izvođenje radova koji su predmet ozakonjenja, ali se u vreme izgradnje tome nije protivio, smatraće se da postoji saglasnost za ozakonjenje, te se u tom slučaju ne dostavlja saglasnost suvlasnika. Ova odredba je značajno olakšala postupak ozakonjenja i sprečila zloupotrebu nesavesnih suvlasnika da onemoguće postupak ozakonjenja. Međutim, Odlukom Ustavnog suda iz marta 2020. godine ovakva mogućnost je ukinuta. To znači da, kada se desi pomenuta situacija, postupak ozakonjenja tu staje.
Ukoliko ste vi ti kojima je da potrebna legalizacija i mislite dasmo mi pravi ljudi za to, mozete nas kontaktirati.
Angazujte geometra